ИСТОРИЈАТ

НАСТАЈАЊЕ

Предање каже да је село добило име по летњим дворима, летњиковцу деспота Стефана Лазаревића, који су били на врху брда, са десне стране Ресаве у Сечи. У Лазју се могу наћи велике гривне, мамузе, буздовани и друге ствари од бронзе и гвожђа из тог времена.
Црква је по предању подигнута за време деспота Стефана који је умро у јулу 1427.год. што значи да је подизање било пре тог датума. Касније је црква порушена од стране Турака. У новије време Цркву је обновио Милосав Ресавац. На брду Сечи су развалине некадашњих деспотових дворова, а на Пањевачком брду су развалине неког непознатог града.

Село Двориште је добило и име по овим дворима изграђених од камена. Касније, после смрти деспота, мештани су разносили добро обрађен камен рушећи зидове дворова и уграђивали га у зидове својих кућа. Чак и у лукове прозора Цркве у Дворишту је уграђиван овај камен приликом поновног дизања цркве 1804.године. Сви изгледи казују да је село на овом простору било још од старина. Становници су се расељавали и нуждом напуштали овај прелепи крај, други су долазили за њима и насељавали се на њихова места. У периоду од 1900.-1920. године могло се приметити да има много досељеника, пошто су доста њих још увек били нови у крају и памтиле се приче из краја из ког су дошли. Предање каже, да је старо село постојало на два места, у Селишту и у Горњем Селу, идући према Пањевцу. У Горњем Селу су становали Лајкићи. Та два села су касније сишла ближе Ресави и од њих је настало данашње село Двориште.
Заветине су: Св.Никола, Цвети, Преображење и Младенци (за здравље деце).

ПОПИС 1863.године

Најстарији сачувани попис становништва 1. Стаја Миљковић, 2. Радојко Марковић, 3. Николија Мијајловић, 4. Комнен Мијајловић, 5. Милош Радосављевић, 6. Миша Миленковић, 7. Стојан Јовановић-Стевановић, 8. Радивоје Момировић, 9. Миладин Павловић, 10. Радисав Маријановић, 11. Илија Ђорђевић, 12. Радосав Петровић, (13. Обштина дворишка), 14. Владимир Миљковић, 15. Светозар Милојковић, 16. Милован Миљковић, 17. Никола Радосављевић, 18. Панта Радовановић, 19. Милош Јаћимовић, 20. Милан Јаћимовић, 21. Мален Павловић, 22. Васа Стојановић, 23. Манојло Павловић, 24. Петар Пауљевић, 25. Стојадин Првуловић, 26. Вуле Пауновић, 27. Јова Пауљевић, 28. Живко Стоиловић, 29. Никодије Јовановић, 30. Обрад Павловић, 31. Милија Павловић, 32. Јован Рачић, кмет 33.Вуица Ђурђевић, 34. Обрад Стојановић, 35. Јован Стојановић 36. Радосав Станојевић, 37. Ђурђе Станојевић, 38. Мара поћ. Бреше Станојевић, 39. Вуле Ђорђевић, 40. Милован Радосављевић, 41. Петар Јовановић. Занимљиво је рећи да је само шест пописаних домаћина било старије од 51 година.

Просек година кућног домаћина је била тог 9. августа 1863. у Дворишту 37.35 година. Целокупни попис сваке куће (целе имовине, свих чланова и њихова старост) налази се у књизи "Државни попис у Горњој Ресави 1863. године" коју је урадио Др Бранко Перуничић 1990. године, а коју је издао "Фонд за културу Општине Деспотовац".

Укупни резултати пописивања пренесен у оригиналу:

"1. Комисија ова преузела је попис овај 9. августа кога је дана и свршила.
2. У пописној књиги имало је свега четрдесет и један број , сто двадесет и шест мушки и сто седамнајест женски глава.
3. Сва вредност непокретног имања изнела је четири хиљаде деветстотиначетрдесет шест (4946) дуката цес.
4. Привреда месечна оцењена је свега триста деведесет и осам талира.
5. По имању дошло је свега у I класу двадесет, у II девет, у III шест, у IV један, и V две.
6. По приходу дошло је у прву класу шест, у II осам, у III девет, у IV девет, у V четири, у VI три јединице.
7. Међу пописима у овој књиги под бројем 12. има једно лице стране државе, тј. из Турске."

РАЗВОЈ
Село се споро развијало јер су услови за живот били јако тешки као што је и био случај и у целој Србији у то време. Сви становници су се бавили земљорадњом и сточарством до скора па су свуда по околним брдима сатрулеле колибе и бараке. Село почиње да се развија од тек од 1950. године. Креће се са изградњом кућа од тврдог материјала и почињу да се набављају савремена агротехничка средства.

Од већих изградњи треба навести:

Година  - Урађено
1804. Подигнута црква по други пут
1842. Први ђаци крећу у школу код Манасије
1856. Подигнута Основна школа
1931.-1933. Данашња црква
1953.-1956. Дом културе
1956. Електрификација села
1956.-1959. Учешће села у изградњи пруге Деспотовац-Ресавица
1978. Бетонски мост на Ресави и регулације Божиног и Лиминог потока
1982. Увођење првих телефона
1994.-1995. Проширење телефонске мреже
1995. Реконструкција електичне мреже два пута и уграђена је још једна трафо станица
1995.-1996. Адаптирање и реновирање Дома културе и Основне школе
2004. Прослава 200 година Цркве и изградња нове звонаре, уређење парка, Дома културе, мостова на Лимином потоку, измештање и уређење сточне ваге, изградња јавног WЦ-а у парку...

ШКОЛА

1996. године је прослављен јубилеј 140 година постојања Основне школе "СТЕВАН НЕМАЊА" у Дворишту.

Србија је за време владавине кнеза Александра Карађорђевића напредовала у сваком погледу. Издат је Закон о уређењу јавне школске наставе 1844.год. у нижим и средњим школама; прописани су програми за наставу. У то време опажа се живи рад на подизању и ширењу просвете. Прво је почело отварање средњих школа, а затим и других просветних установа.
Тада је, како казује предање, 1856.год. подигнута и Основна школа у Дворишту. Ово је једна од првих подигнутих школа у овом крају (Горњој Ресави). Школу је подигло 12 села и то: Двориште, Стењевац, Ресавица, Поповњак, Пањевац, Липовица, жидиље, Језеро и Кованица.

Школа је сазидана од лемљеног камена. Зидови су били дебели 70цм и у оно време то је била најлепша и највећа зграда у целом крају. Има једну учионицу и стан за учитеље (садашња ђачка кухиња). Ученици су раније становали у школи, родитељи су им доносили намирнице, а школски служитељ је месио хлеб и за све кувао заједнички ручак.

Тек после две-три деценије почињу у околини да се подижу друге школе. Тако се одвојило село Липовица, а Стрмостен, Јеловац и Жидиље подигли су школу у Јеловцу. Језеро и Кованица подигли су школу у Језеру.

Као први учитељ помиње се извесни Јеврем (не зна се презиме) из Барме који је био свега пола године. После њега је дошао Милосав Цветић, учитељ. За време Првог светског рата Бугари су окупирали овај крај и онда је сва школска архива уништена тако да тачних података нема.

Неки од управитеља школе: 1928.год. Милена Гавриловић, 1933.год. М.Стојановић

Тешко је о школи у Дворишту наводити хронолошки јер документација није сређивана после 1955.год. већ се заснива на пронађеним документима и сећањима. Од велике су помоћи била документа, Дневник и сећања учитељице Радисављевић Јагоде.

Школске 1945/46 почео је са радом аналфабетски курс. Тада је уписано 180 ученика рођених од 1902 - 1931.год. У описмењавању неписмених радили су учитељи: Гашић Милена, Обрадовић Милена и Марић Вера.

Курс је исте године завршило 28 полазника а остали су завршили тек 1949.год. Исто тако организован је и Продужени курс па међу полазницима има и оних који су завршили оба.

Л Е Г Е Н Д Е

ИМЕ СЕЛА

На брду Сечи, сунчаном раванку у опколу шума, умни деспот Стефан је имао летње дворе у којима је боравио, док је надгледао раст Манастира Манасије и цркве Свете Тројице.

Верује се да је он у овим дворима провео прву брачну ноћ са својом изабраницом, у соби мирисној од ковиља, биљке вилинске хране. Ту је као самотник написао прву песму, а ноћу, док се љубовао са драгом женом, говорио је стихове на свом и њеном језику.

А кад је горда смрт узела у загрљај владара и песника, у подбрђу његових двора оживело је село Двориште.

Друга легенда каже да је село добило име по намету који је двор узимао од сељака (порез). Када би дошло време прикупљања намета сељани би рекли: Двор иште (двор тражи).

ДЕВОЈАЧКИ ВИР

Искупи се народ на Велику Госпојину у порти Цркве Св.Јована Златоустог у клисури Ресаве под планином Пасторак кад ненадно бану Турци, хинџарима посеку старе и немоћне, а млађе протерају у робље. Девојке им се не дадну но се сјуре низ литицу и поскачу у реку. Турци побесне: побију све од реда, Цркву порушише, село запалише. Ово место у клисури се назове Златоус, по цркви, а место где беше прозову Црквине, а вир под стеном у коме се утопише девојке назову Девојачки вир.

НАСТИН КЛАДЕНАЦ

Отимаху се момци о лепу Насту из села Дворишта, јединицу у оца и мајке. Натицаху се о благоданима на утрини у снази и јунаштву, скакаху скока, метаху се камена, бутаху у коштац и свашта чињаху не би ли је који задобио.

Али Турци дочуху за красницу, те крену да је уграбе и пошаљу султану на дар у Стамбол. У то их чувиха на загледу усмотри харамбаша Милош и дојави сељанима да избегну у гору. Нешто их утекне а подоста остадоше. Наста се склони са родитељима у забиту колибу на планини Пасторак. Тада злокрвници измуче народ да ода девојку, па како је нико не хтеде проказати, грдно се освете: имовину попљачкају, а куће попале.

А горе у шуми, Наста се загледа у дичног хајдука Милоша и почне се свиђати са њим. Једном он сађе у село по њу, не затекне је код куће. Њена мајка му рекне да отишла извести стадо на пашу. Потекне уз стрмку - јок, нема је! Врне се, опет ништа! На све стране је потражи, али од ње ни трага ни јава. У томе и погине у боју са Турцима. Отац и мати јој закључе да је некрсти отеше, те оплакују једино дете и завију се у црнило. Село је прежали. - Суђено је, рекоше људи.

Кадли чобан нађе у врелу њен срмали јелек. Тако се ненадно докучи да је несретница за овцама пропала у зјапу, травуљином закриту, крај колибе на Пасторку. После је вода истурила јелек из безданице. Овом извору, надалеко знаном студене воде, надену име Настин кладенац.

© 2005 - 2019 Двориште
.: Web Development & Hosting Solutions by INTERMAKER :.