NASTAJANJE

Predanje kaže da je selo dobilo ime po letnjim dvorima, letnjikovac despota Stefana Lazarevića, koji su bili na vrhu brda, sa desne strane Resave u Seči. U Lazju se mogu naći velike grivne, mamuze, buzdovani i druge stvari od bronze i gvožđa iz tog vremena.
Crkva je po predanju podignuta za vreme despota Stefana koji je umro u julu 1427.god. što znači da je podizanje bilo pre tog datuma. Kasnije je crkva porušena od strane Turaka. U novije vreme Crkvu je obnovio Milosav Resavac. Na brdu Seči su razvaline nekadašnjih despotovih dvorova, a na Panjevačkom brdu su razvaline nekog nepoznatog grada.
Selo Dvorište je dobilo i ime po ovim dvorima izgrađenih od kamena. Kasnije, posle smrti despota, meštani su raznosili dobro obrađen kamen rušeći zidove dvorova i ugrađivali ga u zidove svojih kuća. čak i u lukove prozora Crkve u Dvorištu je ugrađivan ovaj kamen prilikom ponovnog dizanja crkve 1804.godine. Svi izgledi kazuju da je selo na ovom prostoru bilo još od starina. Stanovnici su se raseljavali i nuždom napuštali ovaj prelepi kraj, drugi su dolazili za njima i naseljavali se na njihova mesta. U periodu od 1900.-1920. godine se moglo primetiti da ima mnogo doseljenika, pošto su dosta njih još uvek bili novi u kraju i pamtile se priče iz kraja iz kog su došli. Predanje kaže, da je staro selo postojalo na dva mesta, u Selištu i u Gornjem Selu, idući prema Panjevcu. U gornjem selu su stanovali Lajkići. Ta dva sela su kasnije sišla bliže Resavi i od njih je nastalo današnje selo Dvorište.
Zavetine su: Sv.Nikola, Cveti, Preobraženje i Mladenci (za zdravlje dece).

POPIS 1863.godine

Najstariji sačuvani popis stanovništva 1. Staja Miljković, 2. Radojko Marković, 3. Nikolija Mijajlović, 4. Komnen Mijajlović, 5. Miloš Radosavljević, 6. Miša Milenković, 7. Stojan Jovanović-Stevanović, 8. Radivoje Momirović, 9. Miladin Pavlović, 10. Radisav Marijanović, 11. Ilija đorđević, 12. Radosav Petrović, (13. Obština dvoriška), 14. Vladimir Miljković, 15. Svetozar Milojković, 16. Milovan Miljković, 17. Nikola Radosavljević, 18. Panta Radovanović, 19. Miloš Jaćimović, 20. Milan Jaćimović, 21. Malen Pavlović, 22. Vasa Stojanović, 23. Manojlo Pavlović, 24. Petar Pauljević, 25. Stojadin Prvulović, 26. Vule Paunović, 27. Jova Pauljević, 28. Živko Stoilović, 29. Nikodije Jovanović, 30. Obrad Pavlović, 31. Milija Pavlović, 32. Jovan Račić, kmet 33.Vuica đurđević, 34. Obrad Stojanović, 35. Jovan Stojanović 36. Radosav Stanojević, 37. Đurđe Stanojević, 38. Mara poć. Breše Stanojević, 39. Vule Đorđević, 40. Milovan Radosavljević, 41. Petar Jovanović. Zanimljivo je reći da je samo šest popisanih domaćina bilo starije od 51 godina. Prosek godina kućnog domaćina je bila tog 9. avgusta 1863. u Dvoristu 37.35 godina. Celokupni popis svake kuće (cele imovine, svih članova i njihova starost) nalazi se u knjizi "Državni popis u Gornjoj Resavi 1863. godine" koju je uradio Dr Branko Peruničić 1990. godine, a koju je izdao "Fond za kulturu Opštine Despotovac".

Ukupni rezultati popisivanja prenesen u originalu:

"1. Komisija ova preuzela je popis ovaj 9. avgusta koga je dana i svršila.
2. U popisnoj knjigi imalo je svega četrdeset i jedan broj , sto dvadeset i šest muški i sto sedamnajest ženski glava.
3. Sva vrednost nepokretnog imanja iznela je četiri hiljade devetstotinačetrdeset šest (4946) dukata ces.
4. Privreda mesečna ocenjena je svega trista devedeset i osam talira.
5. Po imanju došlo je svega u I klasu dvadeset, u II devet, u III šest, u IV jedan, i V dve.
6. Po prihodu došlo je u prvu klasu šest, u II osam, u III devet, u IV devet, u V četiri, u VI tri jedinice.
7. Među popisima u ovoj knjigi pod brojem 12. ima jedno lice strane države, tj. iz Turske."

RAZVOJ

Selo se sporo razvijalo jer su uslovi za život bili jako teški kao što je i bio slučaj i u celoj Srbiji u to vreme. Svi stanovnici su se bavili zemljoradnjom i stočarstvom do skora pa su svuda po okolnim brdima satrulele kolibe i barake. Selo počinje da se razvija od tek od 1950. godine. Kreće se sa izgradnjom kuća od tvrdog materijala i počinju da se nabavljaju savremena agrotehnička sredstva. Od većih izgradnji treba navesti:

Godina Urađeno
1804. Podignuta crkva po drugi put
1842. Prvi đaci kreću u školu kod Manasije
1856. Podignuta Osnovna škola
1931.-1933. Današnja crkva
1953.-1956. Dom kulture
1956. Elektrifikacija sela
1956.-1959. Učešće sela u izgradnji pruge Despotovac-Resavica
1978. Betonski most na Resavi i regulacije Božinog i Liminog potoka
1982. Uvođenje prvih telefona
1994.-1995. Proširenje telefonske mreže
1995. Rekonstrukcija elektične mreže dva puta i ugrađena je još jedna trafo stanica
1995.-1996. Adaptiranje i renoviranje Doma kulture i Osnovne škole
2004. Proslava 200 godina Crkve i izgradnja nove zvonare, uređenje parka, Doma kulture, mostova na Liminom potoku, izmeštanje i uređenje stočne vage, izgradnja javnog WC-a u parku...

ŠKOLA

1996. godine je proslavljen jubilej 140 godina postojanja Osnovne škole "STEVAN NEMANJA" u Dvorištu.

Srbija je za vreme vladavine kneza Aleksandra Karađorđevića napredovala u svakom pogledu. Izdat je Zakon o uređenju javne školske nastave 1844.god. u nižim i srednjim školama; propisani su programi za nastavu. U to vreme opaža se živi rad na podizanju i širenju prosvete. Prvo je počelo otvaranje srednjih škola a zatim i drugih prosvetnih ustanova.
Tada je, kako kazuje predanje, 1856.god. podignuta i Osnovna škola u Dvorištu. Ovo je jedna od prvih podignutih škola u ovom kraju (Gornjoj Resavi). školu je podiglo 12 sela i to: Dvorište, Stenjevac, Resavica, Popovnjak, Panjevac, Lipovica, židilje, Jezero i Kovanica.

Škola je sazidana od lemljenog kamena. Zidovi su bili debeli 70cm i u ono vreme to je bila najlepša i najveća zgrada u celom kraju. Ima jednu učionicu i stan za učitelje (sadašnja đačka kuhinja). Učenici su ranije stanovali u školi, roditelji su im donosili namirnice, a školski služitelj je mesio hleb i za sve kuvao zajednički ručak.

Tek posle dve-tri decenije počinju u okolini da se podižu druge škole. Tako se odvojilo selo Lipovica, a Strmosten, Jelovac i židilje podigli su školu u Jelovcu. Jezero i Kovanica podigli su školu u Jezeru.

Kao prvi učitelj pominje se izvesni Jevrem (ne zna se prezime) iz Barme koji je bio svega pola godine. Posle njega je došao Milosav Cvetić, učitelj. Za vreme Prvog svetskog rata Bugari su okupirali ovaj kraj i onda je sva školska arhiva uništena tako da tačnih podataka nema.

Neki od upravitelja škole: 1928.god. Milena Gavrilović, 1933.god. M.Stojanović

Teško je o školi u Dvorištu navoditi hronološki jer dokumentacija nije sređivana posle 1955.god. već se zasniva na pronađenim dokumentima i sećanjima. Od velike su pomoći bila dokumenta, Dnevnik i sećanja učiteljice Radisavljević Jagode.

Školske 1945/46 počeo je sa radom analfabetski kurs. Tada je upisano 180 učenika rođenih od 1902 - 1931.god. U opismenjavanju nepismenih radili su učitelji: Gašić Milena, Obradović Milena i Marić Vera .

Kurs je iste godine završilo 28 polaznika a ostali su završili tek 1949.god. Isto tako organizovan je i Produženi kurs pa među polaznicima ima i onih koji su završili oba.

L E G E N D E

IME SELA

Na brdu Seči, sunčanom ravanku u opkolu šuma, umni despot Stefan je imao letnje dvore u kojima je boravio, dok je nadgledao rast Manastira Manasije i crkve Svete Trojice.
Veruje se da je on u ovim dvorima proveo prvu bračnu noć sa svojom izabranicom, u sobi mirisnoj od kovilja, biljke vilinske hrane. Tu je kao samotnik napisao prvu pesmu, a noću, dok se ljubovao sa dragom ženom, govorio je stihove na svom i njenom jeziku.

A kad je gorda smrt uzela u zagrljaj vladara i pesnika, u podbrđu njegovih dvora oživelo je selo Dvorište.

DEVOJAČKI VIR

Iskupi se narod na Veliku Gospojinu u porti Crkve Sv.Jovana Zlatoustog u klisuri Resave pod planinom Pastorak kad nenadno banu Turci, hindžarima poseku stare i nemoćne, a mlađe proteraju u roblje. Devojke im se ne dadnu no se sjure niz liticu i poskaču u reku. Turci pobesne: pobiju sve od reda, Crkvu porušiše, selo zapališe. Ovo mesto u klisuri se nazove Zlatous, po crkvi, a mesto gde beše prozovu Crkvine, a vir pod stenom u kome se utopiše devojke nazovu Devojački vir.

NASTIN KLADENAC

Otimahu se momci o lepu Nastu iz sela Dvorišta, jedinicu u oca i majke. Naticahu se o blagodanima na utrini u snazi i junaštvu, skakahu skoka, metahu se kamena, butahu u koštac i svašta činjahu ne bi li je koji zadobio. Ali Turci dočuhu za krasnicu, te krenu da je ugrabe i pošalju sultanu na dar u Stambol. U to ih čuviha na zagledu usmotri harambaša Miloš i dojavi seljanima da izbegnu u goru. Nešto ih utekne a podosta ostadoše. Nasta se skloni sa roditeljima u zabitu kolibu na planini Pastorak. Tada zlokrvnici izmuče narod da oda devojku, pa kako je niko ne htede prokazati, grdno se osvete: imovinu popljačkaju, a kuće popale. A gore u šumi, Nasta se zagleda u dičnog hajduka Miloša i počne se sviđati sa njim. Jednom on sađe u selo po nju, ne zatekne je kod kuće. Njena majka mu rekne da otišla izvesti stado na pašu. Potekne uz strmku - jok, nema je! Vrne se, opet ništa! Na sve strane je potraži, ali od nje ni traga ni java. U tome i pogine u boju sa Turcima. Otac i mati joj zaključe da je nekrsti oteše, te oplakuju jedino dete i zaviju se u crnilo. Selo je prežali.
- Suđeno je, rekoše ljudi. Kadli čoban nađe u vrelu njen srmali jelek. Tako se nenadno dokuči da je nesretnica za ovcama propala u zjapu, travuljinom zakritu, kraj kolibe na Pastorku. Posle je voda isturila jelek iz bezdanice. Ovom izvoru, nadaleko znanom studene vode, nadenu ime Nastin kladenac.